Да ли смо заборавили бајке?

Capture

Како треба детету преносити бајку

Бајке се деци најчешће преносе усмено, причањем или читањем. Основно средство комуникације је реч, а од великог значаја је и паралингвистичка комуникација (интонација, боја и јачина гласа, темпо). Њом се може побољшати дечији когнитивни и емоционални доживљај бајке. У писаном облику бајка захтева од деце активно замишљање ситуација и ликова које су им изнете. Поред тога, слушање захтева пажњу, омогућује постављање питања, разраду нејасних или застрашујућих садржаја. Причајући бајку родитељ или друга особа може начин излагања да прилагоди детету. Такође може да оствари комуникацију у току приче и увид у дететове емоционалне реакције.

Детету не треба тумачити бајку језиком одраслих нити му објашњавати његова осећања. Тумачење одраслих, ма колико била тачна, лишавају дете прилике да осети да је самостално, да поновљеним слушањем приче и размишљањем о њој, успешно савлада проблем.

Да ли филмовањем бајка губи на значају ?

Филм је изузетно динамичан и ”вишечулан”. За разлику од причања бајки, у филму се најважније информације преносе визуелним путем, док вербални садржај служи као објашњење радње коју видимо. Велики значај у сваком филму има и музика која помаже дочаравању жељене емоционалне реакције. Поред овога, ствара се јак осећај да непосредно учествујемо у самом догађају. За разлику од читања бајке, када је особа која чита у могућности да брзину и начин читања прилагоди детету (или ако чита само дете оно то ради брзином која њему одговара), у филму је брзина одвијања радње унапред одређена и ограничена, једнака за све, пребрза за све.

Садржаји се често смењују великом брзином што може да омета разумевање и изазове додатну збуњеност или анксиозност ако дете није у ситуацији да адекватно реагује на застрашујуће догађаје. Преплављеност стимулусима дете није у стању да раздвоје битно од небитног. Поред тога брзина приказивања садржаја смањује способност препознавања узрочно последичних веза. То времено води стварању генерације која све узима здраво за готово – некритички.

Карактеристика визуелних садржаја у савременим филмовима је њихова изузетна реалистичност (чак и у анимираним филмовима). Више нисмо у стању да разликујемо реално од имагинарног, стварно од нестварног, истину од лажи. Интензитет доживљаја је велики, а сви пратећи елементи потпомажу усвајању ове имагинарне – виртуелне реалности као праве.

Већина деце данас упознаје бајке у њиховим упрошћеним верзијама. У њима је потиснуто значење и лишене су сваког дубљег смисла. У великом броју филмова и телевизијских серија бајке се претварају у празноглаву забаву. Бајка остварује највећи развојни учинак ако се детеу преноси усмено, читањем или причањем у изворном облику без скраћивања и промена. Филмовањем она губи део своје вредности. Поред филмовања постоје и други, квалитативно различити начини, преношења бајке у други медиј.

Снимање аудио записа. Глумци читају бајку која се снима на аудио касету или диск.

Анимација бајке. Овај начин свакако лишава дете могућности да само замисли ликове који се помињу у бајци. Поред тога одузима му се могућност да себе замисли у лику главног јунака. Највећим делом аимација бајке доводи до униформности (калупљења дечијег доживљаја и искуства). Али анимиране бајке Дизнијеве продукције нам показују да је могуће сачувати велики део значења бајке и анимацијом. У овим верзијама бајки очувана је јасна подела ликова, ток и динамика дешавања, фантастични садржаји су приказани тако да је детету јасно да су они измишљени. Постоје анимиране бајке у којима је сачувана оригинална прича, ликови и улоге као и оне код којих су поједини или сви елементи промењени.

Поред промена које потичу из особине медија односно технологје, можемо пратити и другу врсту промена.

Први степен тих промена је било упрошћавање бајке и постепено свођење на необавезну забаву. Бајка се лишава својих најважнијих функција.

Други корак је промена порука које бајке носе. Често се чује како је у бајкама све некако укалупљено, вештице су увек зле, принцезе лепе а принчеви храбри. То би требало променити. Тако лагано почиње да се мења и основна порука приче. На пример у модернијој верзији Црвенкапе, мала девојчица бива награђена за свако скретање са пута. То се оправдава убацивањем функције помагања животињама које су у проблемима. На крају Црвенкапу од вука не спасава ловац (што такође има своју поруку) већ све оне животиње које је она, скрећући са свога пута упознала.

Трећа у низу промена је коришћење структуре бајке и ликова у грађењу нечега што можемо назвати контрабајка. У оваквим причама постоји структура приче карактеристична за бајку , постоје и ликови као у бајци (принцезе, џинови, аждаје, добре виле…) али је њихова психолошка функција потпуно измењена.

Поред наведених промена ”добра књижевност” за децу често ограничава машту детета на онај ступањ који је само већ постигло. Од таквих прича дете не добија подршку или утеху у погледу решавања својих проблема. Постоји одређен број прича за децу у којима су деца способнија и паметнија од родитеља и то не у земљи маште већ у реалности. Дете у таквој причи може да ужива јер су у складу са оним што би волело да верује али последице могу бити неповерење у родитеље на које се мора још увек ослањати али и разочарење, јер супротно ономе што га прича наводи да поверује, родитељи још прилично времена остају надмоћни.

Размотримо још једном ефекте читања бајке и гледања филмоване верзије.

Читање Филм
Родитељ се бави сопственим дететом. Најчешће дете само гледа филм а родитељу је то време за друге послове.
Прилагођено сваком поједином детету – поштују се индивидуалне разлике. Начин приказивања једнак за све – не поштује индивидуалне разлике.
Дете активно у замишљању ликова и догађаја. Дете пасивно – прихвата готове садржаје.
Води богаћењу (дивергенцији) искуства – о истом причају различито у складу са сопственим доживљајем. Води униформисању искуства – сви причају исто, копирају виђено.

Табела 1 : Карактеристике преношења бајки читањем и филмом

Смер развоја се добро види ако упоредимо цртеже две групе деце. Једна група је читала бајку, рецимо Снежану, а друга гледала филм. Цртежи деце која су бајку цртала су оригинална дечија креација. Ова деца нам сликају ликове (вештицу, Снежану, патуљке) онако како их она сама замишљају и њихови цртежи се међусобно разликују. Деца која су гледала филм не стварају лик већ се труде да што боље „прекопирају“ лик виђен на филму. Њихови цртежи су исти или веома слични. Исти стимулус, пренет различитим медијима, доводи до различитих процеса и резултата.

Потреба за магијским

Поруке бајке су у складу са мишљењем детета које је анимистичко. Дете све око себе доживљава као живо. Уз одређене преображаје, мишљење детета по Пијажеу остаје анимистичко све до пубертета. За дете не постоји јасна граница која одваја предмете од живих бића. Поред предмета, детете је убеђено да га животиње разумеју и да са њиме саосећају.

Са становишта одраслих, њихове формалне логике и модерне науке, одговори које нуди бајка су пре фантастични него истинити. То је разлог повремених захтева одраслих да се деца не излажу оваквим „лажним“ информацијама. Међутим, реалистична објашњења су деци неразумљива, јер немају способност апстрактног мишљења нужног за њихово схватање. Пијажеова открића показују да мало дете није у стању да схвати два битна апстрактна појма, константности количине материје и реверзибилности. До тада свет може доживљавати једино субјективно.

Потреба за магијским је последица начина на који дете сагледава свет и себе у том свету. Ово није потреба за бављење магијом, како је неки од аутора филмова о вештицама погрешно представљају. Магија која се појављује у бајкама је магија преображаја и развоја а не магија различитих вештичијих ритуала.

Да ли смо заборавили бајке PDF

Слободан Спасић